Danas je 1. septembar, a ja ne idem u školu. Baš se čudno osećam zbog toga i mnogo mi nedostaje sve to. Proveo sam nezaboravne 4 godine u gimnaziji i pamtim mnogo lepih trenutaka…
Sve je počelo 1. septembra 2005. (četvrtak) kada sam upisao društveno-jezički smer. Sećam se svih detalja, kao da je juče bilo – obukao sam neke svetlo-plave farmarice, narandžastu bluzu i svetlo plavu teksas jaknu. Bio sam šatiran i zbog toga sam ponekima bio smešan. 
I dan danas me zezaju zbog toga. Sa Icketom sam se našao ispred njegove zgrade u 07.30h, da ne zakasnimo. Kod Pivnice smo sreli Talijana, Mačora i Vicea, a znam da nas je u neko vreme čekao i Deksa kod EG-a.
To je bio šok za mene – nova škola, novi ljudi, novi uslovi. Znam svega 7-8 osoba u celom dvorištu. Tamo nas je dočekala Mitrovkina sestra koja nam je rekla da su naši u fizici. A gde li je fizika? Jao, kako je samo lepo to bilo – pojma ni o čemu nismo imali. Toliki smo klinci bili, da smo samo negde jurili, potpuno pogubljeni. Nađosmo nekako i tu fiziku, a tamo pokojni Cule, naš razredni, i dosta dece već unutra. Stali smo svi uz zid, u koloni, a onda je ušla Tručina strina, psiholog, kako bi nas malo opustila i pomogla nam da se upoznamo. Smislila je igru da prvi u koloni kaže svoje ime, pa onda ovaj do njega ponovi ime prethodnog i da svoje, pa onda onaj treći kaže prva dva imena i svoje….i tako dalje.
Tada nas je bilo 31 u odeljenju. Naše odeljenja, baj D vej, bilo je potpuno namešteno – Nevenina mama je urgirala za nju, Cecu, Akija, Icketa i mene, da budemo u istom odeljenju. Belina tetka, profesorka biologije u školi, je ubacila Belu kod nas i čini mi se još nekog. Dinina tetka – sekretarica škole, ubacila je nju, Zvecu, Milu i Mitrovku u odeljenje. Trućina strina je urgirala za njega, Nemca i šta ti ja znam koga da upadnu u naše odeljenje. Tako da smo od samog početka bili veoma specifični – svi su govorili o nama kao o čuvenom I3.
Prvog dana u školi, profesor istorije (čuveni Šćepa) nije želeo da predaje, nego je ostavio novu lekciju za sledeći čas (koji je bio odmah sutradan) i to za nekog učenika – hteo je da neko drugi to ispredaje. Šta mislite, ko je to bio? Ja, naravno! Ne znam zašto, niti kako, ali on je men izabrao – valjda sam mu ja bio nekako najsimpatičniji. A ja, dete još uvek, uplašen i ne znam šta me je snašlo, a još pod uticajem priča kako moram na startu da se dokažem, nisam ni pomislio da odbijem, iako mi se nije odmah učilo. Na svu sreću, lekciju sam odlično ispredavao i baš sam oduševio Šćepija. Istoriju ću pamtiti i po tome što mi je Sara prišla i pitala me da sedim sa njom. Uuuu….Jea! Tako lepa devojčica želi da sedi sa mnom! Bio sam oduševljen i naravno, pristao!
Dani su prolazili, sa mnogo uzbuđenja, jer mi je bukvalno svaki trenutak bio doživljaj. Sećam se te prve-druge nedelje, koliko sam se iscimao od Glavonjićke. Dala nam je domaći da uradimo (tautologija), a ja nisam uradio, jer nisam ni čuo da imamo domaći, kao i 50% đaka, a ona je rešila da pregleda ko je uradio i da naravno, da jedinice onima koji ga nemaju. Tek sam pošao u školu, a odmah jedinica! Odmah sam ostavio loš utisak! Jao, kuku mene! Pa šta ću sad? Ovo je kraj sveta!? Haha, kažem, bio sam pravo uplašeno detence. Svaki dan mi je tada bio ovakav: škola do 14h, spavanje do 17h, učenje do 21h. Bukvalno sam bio kao robot. Mama se toliko tada bila uplašila za mene – učio sam kao nikada do tad, stalno sam se žalio kako hoću nazad u osnovnu školu i bio sam poprilično nezadovoljan.
E, a onda je došla ekskurzija u Bugarskoj. Ekskurzija mog života! Tada sam upoznao ne samo moje odeljenje, već svu decu koja su pošla na tu ekskurziju. Ona nas je toliko zbližila, da sam od tada proširio svoje vidike, stekao prijatelje. Imali smo nekoliko fraza koje su obeležile tu ekskurziju…„Kad se Jefta vrati, kola će da poskupe“ i, specijalno za granicu – „Izvolite, možete pogledati.“ Mislim, ko razume, shvatiće.
Zaista, iz prve godine pamtim mnogo priča i situacija i bilo bi previše da ispišem i jednu desetinu svega toga.
U drugoj je već bilo malo drugačije – bio sam mnogo opušteniji, zreliji, sa više iskustva. Mnogo sam manje učio, pa se mama ponovo brinula – ovoga puta, što ništa ne učim! Počele su da me zanimaju druge stvari – pre svih, satelitska i internet! Tada sam bio najsrećniji kada bi mi radili kanali iz TPS-a, Premiere-a, DIGITAL+-a i tako to….Stvarno sam bio zaluđenik. Evo jednog primera koji najbolje to opisuje: bio je nakakv turnir u basketu, pa nas je Nemac pozvao i rekao da učestvujemo, a njegov tata bi nam bio sponzor. Štampali smo i majice, a kad me Nemac pitao koji broj hoću i šta da piše na leđima, ja sam mu rekao: „Neka natpis bude DIGITAL+, a broj neka bude 66 (to je broj kanala koji su činili paket DIGITAL+). I stvano je tako i bilo – odštampali su mi majicu kako sam tražio! Ovo mi je sad neverovatno, ali polako…naredna godina je bila još gora! 
Treća godina, postajem freak! Ništa me osim kompjutera nije interesovalo. Zatvaram se u sebe, ne družim se sa drugima, na neki način mi je bio ugrožen socijalni život zarad druženja sa ljudima na internetu i izučavanja osnova programiranja.
Hvala Bogu, taj period je trajao samo godinu dana, jer sam u četvrtoj shvatio da ne mogu tako – da ne mogu zapostaviti društvo. Ponovo sam se posvetio tome i izlazio više. Samo jedna stvar – nikada se nisam svađao sa društvom, već mi je u trećoj kompjuter bio preokupacija i opsesija. Ali kroz sve to sam prošao, i polako, razmišljao o svojoj budućnosti, o studijama i odlučio da studiram FON….
I od ovog trenutka, krećem da blogujem, tako da nema potrebe da opisujem taj najnoviji deo svog života.
Ono što sam želeo da kažem jeste činjenica da sam kroz ove četiri godine mnogo sazreo, otkrio, prošao, video i čuo, grešio, učio. Za sve to je u velikom delu zaslužna gimnazija – kako kao škola, tako i kao mesto gde prolaze mnogi ljudi, vršnjaci, koji takođe svojim prisustvom daju nekakve poruke. Ni jednog jedinog trenutka do sada nisam zažalio što sam upisao gimnaziju. I ponovo bih, jer mi je pružala mnogo toga i hvala joj na svemu!
Svim školarcima srećan polazak u školu.
Sigurno ste nekada do sada pustili neki Online radio i pritom poželeli da snimite pesme koje se na istom puštaju. Lično, volim da slušam mnoge radio stanice širom planete i u kompjuteru nemam ni 200 pesama. Zbog toga sam do sada često bio u prethodno opisanoj situaciji i problem rešavao raznim zahtevnim aplikacijama, koje se pritom i plaćaju.
