Milan Stojanov homepage!

Sasvim slučajno i pomalo iz dosade mi palo na pamet da pročitam nešto o osobinama ljudi koji su rakovi. Ja stvarno ne verujem u horoskop i astrologiju, ali ovo što sam pročitao je fascinirajuće tačno – ne mogu da verujem koliko su pogodili….Nemam reči, najozbiljnije!

Pozitivne osobine Raka
Vaša najpozitivnija osobina je to što umete da razumete druge. U celini, vi ste divna i osećajna osoba – osoba koja nikada ne bi nekoga namerno povredila. A ako se to i desi, onda iskreno patite. Svejedno, skoro uvek ste veoma nežni i ljubazni. Drugima dajete ono što možete. Ne podnosite da vidite druge kako pate i učinićete sve što je u vašoj moći da pomognete drugima. Obično ste veoma zabrinuti za svet oko sebe. Interes za ljude uopšte ide kod vas preko pažnje prema najbližima. Ličnost ste koja ima duboki smisao za prijateljstvo i bratstvo među ljudima i poštujete humanističke vrednosti. Vi ste osoba koja zna veštinu strpljenja. Kad nešto izgleda teško, rađe ćete sačekati da prođu nepovoljni vetrovi i tek onda pristupiti poslu. Znate kako da iskoristite pravi trenutaki i znate sjajno da se koncentrišete na jednu stvar. Obožavate svoj dom. Obožavate da budete okruženi i ljudima i stvarima koje volite. Od svih znakova Zodijaka, imate najviše roditeljskog u sebi. Imate veoma izražene zaštitničke želje prema svojim bližnjima, naročito prema deci. Osoba ste koja se uopšte o svirn ljudima brine kao da su vaši članovi porodice. Vi ste veoma verna i odana osoba, kojoj porodične veze mnogo znače. Roditelji, kao i bračni partner, od vas uživaju veoma veliko poštovanje. Osoba ste koja ima jak osećaj za tradiciju. Odlično osećate raspoloženja drugih. Vi ste osoba puna snage i prirodne, poslovne inteligencije. Imate visoko izgraženu sposobnost da napravite posao, ma kako vaša pojava delovala zanesenjački ili nepraktično, veoma ste sposobni da svoj komercijalni život učinite itekako profitabilnim. Vi niste osoba koja baš sa oduševljenjem prima nove prilike, tačnije vi se gnušate promena, ali ste u konkretnom životu, i te kako pametni, brzi i promišljeni i odlično pripremljeni da zgrabite svaku dobru priliku i da još bolje baratate novcem. Kao ohrabrenje – Rokfeler je isto rođen u vašem znaku. Rubin je srećan kamen za rođene u ovom znaku. To je svetlucav dragi kamen koji varira od ružičaste do tamnocrvene boje. Simbol je slobode, dostojanstva i čarobne snage, Pored toga što je zaštitnik ljubavi i slobode, on daje snagu povratka izgubljene ljubavi. Stari su verovali da rubin ne dopušta popuštanje iskušenjima i da stabilizuje mentalno zdravlje. Veruje se da čuva od reumatizma. Posvetli kad se vlasnik razboli ili ga zadesi nesreća. Katarina Aragonska bila je upozorena na promenu svoj kraljevskog položaja, promenom boje svog rubina. Najcenjeniji primerci rubina došli su sa Dalekog istoka i zvali su ih „Budine suze“. Biser je drugi srećni kamen za Rakove. Rimljani su ih poistovećivali sa suzama jer su oni simbol čistote. Ne može ih svako nositi na nekome počinju da gube sjaj. Tada ih treba skinuti i ponovo staviti tek kad povrate belinu i sjaj.

Negativna osobine Raka
Ponekad nemate snage da se suočite sa životom. To je za vas suviše. Možete da budete stidljivi i neodlučni, naročito kad vam stvari krenu nizbrdo. Kad nesreća stigne, najčešće dižete ruke od svega i nemoćno i tragično kažete: „Biće šta će biti.“ Možete da budete veliki fatalista i tragičar. Nemate ambicije i sve što vam izgleda iole teško lako ćete ostaviti drugima. Suviše ste osetljivi, naročito kada osetite nepravdu na sebi, tada se povlačite u svoju ljušturu, gde tužno u osamljenosti lečite svoje zamišljene rane. Rak može da zaplače kad i najmanja sitnica nije u redu. Vi ste skupljač uvreda. Imate sjajnu memoriju kao zlopamtilo, naročito ako ste nekada povređeni. Naprosto ne možete da uživate izvan svog doma. Ponekad imate mnogo zahteva u odnosu na druge ljude: potrebni su vam stalni dokazi da vas vole i da ste im potrebni. Skloni ste preterivanju u svemu, naročito u jelu, piću, seksu i izležavanju.

Juče je počelo! Imao sam maturu iz srpskog, ali se, iskren da budem, nisam uopšte tako osećao – niti sam se plašio, niti razmišljao o tome – jednostavno, otišao sam da na brzaka napišem nekakav sastav i da što pre odem kući.

Međutim, kada nam je profesorka dala 4 teme od kojih su dve bile iz gradiva i dve slobodne, bio sam zbunjen. Ove dve iz gradiva ne verujem da je bilo ko pisao, zato što je veliki problem setiti se detalja bilo kog dela koje smo čitali pre 1/2/3/4 godine…Druge dve, slobodne teme su glasile: „Lepota – dar i kazna!“ i „Čovek – kapija sa devet brava“. Očekivao sam nešto lakše teme. Ovu drugu nisam ni razumeo. Ta misao je, koliko sam shvatio, preuzeta odnekud, a u toj temi bi trebalo da se piše o složenosti čoveka. Stvarno nisam smeo da ulazim u to, jer sam se plašio da ne razumem baš najbolje šta treba da pišem, pa mi je jedina opcija ostala o lepoti.

Iako sam za 5 minuta već znao koju temu ću da pišem, pojma nisam imao kako to da uradim. Da li kroz neku izmišljenu priču, ili da dam neki svoj lični sud o lepoti. Ali, tada se u meni javio još jedan problem – o kojoj lepoti pisati? To je toliko nedefinisan i relativan pojam, širokih razmera, da bukvalno o svemu možeš pisati. Razmišljao sam dosta dugo kako je najbolje da to uradim i posle prvih sat vremena, kada je neko već predao svoj rad, ja na papiru nisam imao ništa. Pomalo me uhvatila panika, jer nisam imao inspiraciju ništa da napišem.

Ne znam zašto – ali u glavi mi je sve vreme bila Britney Spears, pa sam na osnovu njenog lika hteo da izmislim neku devojku, koja je, poput nje, zahvaljujući lepom glasu i izgledu dostigla sam vrh u popularnosti, ali je, kao posledica toga došla njena kazna – zapostavljen i nenegovan duh je izašao na videlo, i u senku bacio tu njenu fizičku lepotu. To me je navelo na pomisao da je za potpunu sreću čoveka potreban sklad izmedju duha i tela.

I tako sam ja rešio da pišem o lepoti koja čini čoveka. Kao mali uvod u sastav, napisao sam da je lepota tako očigledna, a ponekad tako skrivena; naizgled jednostavna, a toliko složena; koliko subjektivna, toliko i objektivna.

Mislim da je ona nedefinisana – pre svega spoljašnja. Što bi Protagora rekao – čovek je mera svih stvari – onih što jesu da jesu i onih što nisu da nisu, odnosno, hoću li se ja nekom svideti fizički ili ne – relativna je stvar i o tome odlučuje svaki pojedinac. Zato takva lepota nije najbitnija, iako je na prvu, najočiglednija! Mnogo je bitnija ona druga, unutrašnja lepota. Iz tog razloga, čovek treba stalno da radi na sebi kako bi postao plemenitiji, tolerantniji, kako bi više imao razumevanja za druge, odnosno – treba da usmerava svoj duh na stepenice koje vode ka vrhovnom, apsolutnom dobru.

Ukoliko u tome uspe, odnosno ukoliko bude zdrav i duhom i telom, čovek nesumnjivo postaje srećan i zadovoljan sobom. U takvom stanju, on se zadovoljava sitnicama i tako male stvari počinju da ga ispunjavaju i čine ga srećnim.Takvaa lepota je izuzetan dar za svakog od nas.

Ali, ne postoji veća kazna ukoliko čovek radi samo na svom spoljašnjem izgledu i na taj način zapostavi svoje duhovne vrednosti . Posledica takvog ophođenja ne mora doći u mladosti, već vremenom, kada životni sokovi koji čine mlado telo lepim počnu da se suše, pa jedino ostanu ona unutrašnja blaga, koja je čovek za života sticao.

Otprilike sam na taj način pisao o lepoti u ovom delu. Mada, sastav mi je poprilično škrnav – nisam mogao da se setim ni jedne lepe misli, da uleti kao pravo osveženje u ovaj sastav. Zbog toga, postoji mogućnost da loše prođem jer sastav, realno gledano, nije na nivou maturanta. Imao sam ja i boljih!

A…da..na početku ovog zapisa sam spomenuo kako sam imao u planu da završim to što pre i da odem kući – čisto da se zna: završio sam poslednji – izašao sam 20-ak minuta posle Truće, koji je bio pretposlednji…:D

Danas mi je bio poslednji dan u gimnaziji i veoma sam tužan zbog toga. Radujem se što sam uspešno prošao kroz jednu životnu fazu, ali mi je toliko žao što više neću svakodnevno da gledam ljude koje volim i cenim, ljude na koje sam navikao i sa kojima sam prolazio kroz loše i dobre trenutke četiri godine!

Danas smo, za rastanak, priredili Violeti jedno veliko iznenađenje! Pošto smo joj ostali dužni jedan kreativan čas, iskoristili smo priliku da ga baš danas odradimo. Svako je imao svoj zadatak i evo kako je izgledalo:
Profesorka ulazi na čas, mi je pozdravljamo i molimo da sedne i zažmuri. Odveli smo je na čarobno putovanje tako što je svako od nas pročitao sa ceduljice, koje je priredila Kaćica, svoj tekst. Dok smo čitali, Mila je lagano i tiho prišla njenom stolu i tu ostavila knjigu koju smo joj kupili. Nakon što smo joj „dozvolili“ da otvori oči, rekla nam je da ovako nešto još nije doživela – srce joj je tako jako tuklo od uzbuđenja, da ga je osećala u vratu, a neke od rečenica koje smo mi pročitali je upravo ona htela da kaže u svom obraćanju nama (koji je sledio kasnije). To je posebno impresioniralo jer je to dokaz da odlično sarađujemo, mislimo isto, i da smo otprilike na istim talasnim dužinama! Bila je presrećna, i zaista je ostala bez daha!

Nakon toga, uručili smo joj diplomu, koju je Bela svetski napravila, a Violeta je naglas pročitala!

Sledila je prezentacija koju smo sinoć kod mene napravili. Celo odeljenje je gledalo u TV, uključujući i Vikicu naravno, dok je Bela čitala, uz muziku u pozadini – odlučili smo se da bude od Ben E. King – Stand by me! Tu nisam ni ja mogao da izdržim – oči su mi bile pune suza! Prezentacija mi se mnogo dopala! Evo, ko želi, može da je skine odavde.

Načisto zatečena, Vikica se obratila nama, ali tako dirljivo, iskreno i pažljivo! Kao i uvek, rekla nam je da smo divni i da nas previše voli i da nam želi da budemo zdravi i telom i duhom i na taj način ćemo uspeti da ostvarimo sve što poželimo. Slušao sam i plakao! I sada mi je teško dok kucam ovo! Ne želim da se sve ovo završi!

Kada nam se obratila, svi smo ustali, a ona je prišla svakom učeniku, pozdravila se sa njim i poljubila ga. Rekla mi je da se slobodno isplačem, a i drugi su mi prilazili i zagrlili me i plakali sa mnom! Nisam bio jedini! Bio sam tužan, ali u neku ruku i srećan – stvarno ne znam kako da definišem to osećanje. Preplavile su me emocije – smejao sam se i plakao u isto vreme!

Ali dobro, vrlo brzo me je prošlo sve to. Izašli smo u dvorište gde se uveliko sve pripremalo za maturantsko slavlje! Nisam učestvovao u tome jer nisam u tom fazonu. Da se razumemo, ne mislim da je ono što su radili džiberski, kako misli dosta ljudi iz gimnazije. Po mom mišljenju, svako ima pravo i treba da se proveseli, popije koliko želi, igra kako želi, izgleda kako misli da treba da izgleda – jednostavno, to je NAŠ dan! I niko nema prava da nam nameće neku svoju želju i kodeks ponašanja! Ipak, ja ne uživam u tome, ne volim da se vesilim na taj način, ne volim gužve niti alkohol, pa sam sa se povukao sa strane i posmatrao ljude kako uživaju! Bilo je lepo. Slike ću okačiti čim stignem, a imam ih mnooooogo…:P

Hehe…danas nam je Vikica vratila vežbanku iz srpskog! Lepo sam se osećao dok sam čitao svoje sastave, pa evo da ih napišem i ovde. Počeću sa poslednjim:

Priča o padu i uskrsnuću ljudske duše u romanu „Zločin i kazna“

Raskonljikov je siromašni student koji je, dosta lakomisleno, pod uticajem nedovršenih ideja odlučio da se jednim poduhvatom izvuče iz svog teškog položaja. Neizdrživa materijalna situacija, ali i sopstvena filozofija o savršenom zločinu odvode ga na pomisao da ubije staru zelenašicu, čiji je život potpuno bezvredan u poredjenju sa stotinama drugih, mladih života koji bi tim ubistvom bili spašeni i oslobođeni dugova. Ukoliko uspe, dokazaće da spada u „Napoleonsku“ grupu ljudi, koji za razliku od običnih, imaju prava da prkorače moralne norme zarad ostvarenja svojih ciljeva!

Upravo to je ono čemu Raskonljikov stremi, ali da li to i može, pitanje je koje ga muči dosta dugo! Poznanstvo sa Marmeladovim i suočavanje sa njegovom situacijom ga ubeđuju da je to ubistvo opravdano. U suprotnom, Sonjina sudbina može zadesiti i njegovu sestru Dunju, koja pristaje da se uda za Lužina u tako žrtvuje sebe radi majke i brata.

Našavši se u položaju kada se više nema kud, Raskonljikov shvata da postoje dva puta: pokorno prihvatanje sudbine onakvu kakva jeste, ili postati Napoleon i smelo se odlučiti na zločin. Dilemu konačno razrešavaju susreti sa Alonjom Ivanovnom na pijaci i sa oficirom i studentom u kafani koje Raskonljikov tumači kao predodređenost sudbine. Veoma pažljivo isplaniran zločin privodi kraju, ubija sestre Ivanovne, ali od tada počinje njegov pakao. Tada se javlja težnja da se ubistvo prikrije, pa zato opljačkane stvari odnosi daleko od stana kako ga ne bi na to podsećale. Javlja se i nesvesno odavanje i buncanje, strah od vlasti, otuđenje od ljudi. Sve to utiče na Raskonljikovu ličnost – dilema iz početka romana se nastavlja, i dalje želi da bude Napoleon, ali kako vreme prolazi, sve intenzivnije razmišlja o svom preobražaju, o povratku u svet običnih ljudi. Međutim, iako razmišlja da ode u policiju i prizna sve, to i dalje ne čini – prevelika motivacija za zaločinom i cilj ga u tome sprečavaju. Želi da pobegne negde, daleko od mesta ubistva, ali zna da time ništa ne rešava! Nemoguće je višše živeti normalno, misliti racionalno i opravdati taj zločin. Naročito ne nakon poznanstva sa Sonjom, Marmeladovom kći, koja je bila primorana da se bavi prostitucijom kako bi spasila porodicu. Upravo je to sličnost njih dvoje – Raskonljikov je zarad svog cilja ubio druge, Sonja sebe! Ali, razlika je u tome što Sonja nalazi svoj oslonac u veri i na taj način njen duh ostaje čist, u sferi moralnog, iako živi lošim životom. Druženjem sa njom, Raskonljikov pronalazi novi smisao, a ljubav prema njoj, koju on sve više oseća, podstiče ga na donošenje konačne odluke – preobražaja. Odlazi u policiju, predaje se i biva prognan u Sibir. Na tom putu novog života i preobražaja ga prati Sonja.

Raskonljikov kao da konačno shvata da bez morala nema čoveka. Iako je uspeo da ostvari zločin, nije bio spreman da se sa njim i izbori. Njegova nevolja i kazna je u tome što je to shvatio tek nakon ubistva. Iako se ne kaje za učinjenim, sada želi da se vrati na pravi put.

Sledeći rad Beketov prikaz položaja čoveka u drami „Čekajući Godoa“ ću objaviti narednih dana.

U petak je na zaječarskom skveru uz muziku iz Štrausove opere “Slepi miš” plesalo oko 300 maturanata iz četiri škole. Na žalost, ja nisam učestvovao u tome i sada mi je mnogo krivo zbog toga. Rešio sam da se posvetim školi i sredim sve ocene na tenane, a ne da 10 dana ostajem sat vremena posle škole i vežbam korake.

Iako je to naporno i oduzima dosta vremena, ipak vredi! Sigurno da je lep osećaj biti deo jednog takvog događaja. Grad je bio pun tada – puno roditelja/prijatelja i prolaznika zastalo je da uživa u celom prizoru. Naravno, bio sam i ja tamo i pružao podršku svojim prijateljima. Bata Mare, Mišica i ja smo bili glavni kamermani, a uz to i „stručni“ komentatori. Video snimak je treutno u obradi u RTZ-u, ali očekujem da će sledeće nedelje biti gotovo, pa da pogledamo.

Nakon završetka plesa (koji je trajao 10-ak minuta), skoro svi iz odeljenja su se okupili, pa smo napravili koju fotkicu. Ovom prilikom ću da postavim dve, koje sam ukrao sa FB-a.

Inače, maturantski ples je projekat koji je pre devet godina počeo u Sloveniji i od tada je svake godine broj zemalja učesnica i polaznika završnih godina srednjih škola koji plešu na ulicama i trgovima svojih gradova u neprestanom porastu.

Uh, uh, uh! Konačno je došao kraj radne nedelje. Ove nedelje se mnogo radilo, možda i najviše u četvrtoj godini. Napraviću jedan mali rezime:

• ponedeljak: pismeni iz matematike i pismeni iz nemačkog.

Znam da sam u nedelju ceo dan vežbao matematiku sa Icketom, pa smo uveče izašli na koncert Sergeja Ćetkovića povodom Dana grada. Tu sam dobio 4 jer me mrzelo da vežbam funkcije iz kojih se pao jedan zadatak, dok sam kombinatoriku i verovatnoću iscepao. Iz nemačkog sam isto dobio četiri, ali ne na svoje znanje naravno, već na prepisivanje. To je za mene puna kapa, s obzirom da sam na prošlom pismenom dobio 2.

• sreda: pismeni iz engleskog i kontrolni iz fizike.

Iz fizike, koju sam vežbao ceo utorak, dobih 5! O jeaaaaa….to mi je mnogo trebalo iz prostog razloga što sada imam dve petice u rubrici i ne treba da odgovaram usmeno. A tu fiziku ne podnosim nikako. Ali eto, otaljigah je nekako – ponovi se čuvena domaća: „Sve se može kad se hoće!“ Mislio sam da ne mogu, ali je nekako prošlo. Iz engleskog sam se baš cimao jer nisam ni pipnuo – svu pažnju i energiju usmerih na fiziku. Prvi put mi se desilo da baš ne znam šta imam za pismeni – pa mi objašnjavala deca čuveni Subjenctive (npr. I wish you had not been there), a na pitanja iz lekcija sam odgovarao pomoću puškica. I na kraju, od 20 poena imao sam 18 i to je 4. No, prezadovoljan sam ja sa tim.

A dok smo bili u školi, pustili buvu da ćemo da imamo kontrolni iz filozofije, a ja pojma nemam ništa. Ako je nešto teško da se nauči odjednom (kad se nagomila), to je filozofija. Zato sam i odustao od knjige – prekopirao sam Nikićkine skripte i odatle sam učio celo popodne, a sutradan ujutru u 04.30h sam ustao da bih doučio. Naravno, ceo dan (do filozofije) sam obnavljao i na tom času, svi spremni za kontrolni, izvadili listove, hemijske, kad ona ladno – „ne, probaćemo da izbegnemo kontrolni!“ Ijaoooo….show! Izgubih ceo dan na filozofiju, da na kraju nismo ni imali. Zato sam morao da pobegnem sa srpskog, jer nisam stigao da učim i to. Vikica se mnogo razočarala u mene zbog toga i bila je ljuta. Kada su mi preneli to ovi moji, duboko me to pogodi! Baš sam bio izbedaren celog popodneva jer mnogo cenim i poštujem Vikicu. I zato ja rešim da naučim taj srpski za jedan dan i da odgovaram u petak…

• petak: odgovaranje iz srpskog

Dakle, ceo četvrtak mi otišao na analiziranje „Proklete avlije“ i „Korena“, i naravno, u petak sam bio budan pre 05.00h da to i ponovim. I naučim ja to, odem na čas i Vikica me prozove, naravno i ja kažem: „Profesorka, pre nego što počnemo sa ispitivanjem, želeo bih da Vam se izvinim za ono od juče. Jednostavno je bilo: ili neopravdani ili dvojka iz srpskog. Nisam stigao da naučim za više i nisam zbog toga došao – daleko da sam hteo da Vas naljutim i razočaram. Zbog toga sam se loše osećao celog popodneva.“

Naravno da je rekla da je sve okej – i nju je povredilo što bežim nedelju dana pred kraj škole. Beže i ostala deca, ali njih izgleda ne voli kao mene, pa se zato i razošarala kada sam ja pobegao. Sve u svemu, odgovarao sam super, dobio 5 i to je to…

Sada odmaram i kuliram ….:P

Ako je neko u gimnaziji profesionalan, pametan, pun razumevanja, svestran, a u isto vreme strog, pravičan i autoritativan – onda je to ona, Violeta, profesorka srpskog!!! Carica je – to znam već četiri godine. Ove godine nam maksimalno izlazi u susret i pomaže da što lakše završimo „ono što se mora“.

Napisaću samo da nam je tema za poslednji pismeni slobodna, u svakom smislu: sami dajemo naslov! Do sada nikada nismo ni znali teme unapred, niti su one bile slobodne – uvek su bile iz gradiva ili, u najboljem slučaju, delimično slobodne, a delimično povezane sa gradivom. Takva teme su, na primer – „Razgovor sa (nekim likom iz dela koje smo obrađivali ) “ gde učenik može pustiti mašti na volju, ali svakako mora da poznaje i karakter tog lika kako rad ne bi ispao smešan.

Takođe, na kraju svake godine imamo test iz gramatike koji jednostavno ne može da se izbegne – ako izoztaneš, radićeš ga prvog časa kada se pojaviš na času. Danas sam imao taj kontrolni, a gradivo je bilo poprilično smorno, a po mom mišljenju nepotrebno čak i za opštu kulturu.

Istrošen od istorije koju sam učio (kampanjski) cele nedelje, sednem ja juče da učim taj srpski. Ali, ne ide, pa ne ide! Koncentracija jednaka nuli! I ja rekoh – ma neću da se silim, naviću sat u 05.00h (po ko zna koji put) i naučiću – taman sam imao dovoljno vremena s obzirom da nisam imao prva dva časa!

I stvarno, ustanem ja u 05.00h, zajedno sa prvim petlovima (verovatno) i krenem… Naučih ja do 09.00h solidno, a treći čas srpski. Odem, a kad ono – Vikica dala samo jednu grupu! Izdiktira nam dvanaest (lakih) pitanja i krenemo mi da radimo…:) Timski – iako je sve vreme gledala u nas, ni jednog trenutka nije htela da nas opomene! Ali NI JEDNOG JEDINOG trenutka nije nikog upozorila. A mogla je – videlo se iz aviona da prepisujemo. Na licu joj bio osmeh, kao da joj je bilo prosto milo što se međusobno pomažemo.

E sada – ne bih da bilo ko pomisli da je to normalno! To je izuzetno atipična pojava ukoliko pričamo o Violeti – ipak je ona profesorka koja je možda i najviše tražila, ali nas i najviše naučila! Ovog puta, kao da je i njoj bilo žao što je morala da nas opterećuje i tom gramatikom. Hiljadu puta nam je rekla da smo njeno najomiljenije odeljenje od kako radi, i da više neće biti to to kada mi odemo. Sada je, po ko zna koji put, pokazala koliko nas voli. Ona je stvarno jedna divna osoba! I zaista ne kažem to zato što nas je pustila da prepisujemo – ne, nikad nisam za takav stav i toliku toleranciju profesora. Ali, mislim da je jednostavno prava prilika bila da nas malo i ona poštedi.

Šta reći? Verovatno ćemo svi petice i četvorke da dobijemo. Hvala joj na svemu što je učinila za nas, pre svega na znanju koje nam je pružila; trudu i kreativnosti koje je ulagala u sve ljude ovog odeljenja. Sećam se mnogo lepih trenutaka koje smo sa njom proveli, mnogo takozvanih „kreativnih“ časova, zatim „psiholoških“, časova drame, književnosti itd….Iako je na početku deca nisu mnogo volela baš zbog toga što traži dosta, u četvrtoj godini je sigurno svima omiljena profesorka. Još jednom, hvala joj na svemu! I ona će meni nedostajati!