Milan Stojanov homepage!

Petak, 22:52h je, a trenutno se tako bezveze osećam, fali mi nešto, samo što ne znam šta je to. Takoreći, sada sam baš „cranky“…prvo, bolucka me zub – malo malo, pa me zaboli toliko da ću da se onesvestim. Prvi put me zaboleo sinoć, nisam mogao da zaspim, i ja danas pavac kod zubara da popravim, međutim, svi zubi su mi zdravi. Uzela ona onu njenu spravicu, pa udara po jednom, drugom, trećem zubu u blizini bolnog mesta – ma jok, ne pogađa mene to ništa. Kaže ona da su mi tu svi zubi zdravi i da veruje da me to boli zbog upale desni. Okej, kuvaćemo žalfiju ovih dana, pa ćemo da vidimo da li je do toga.

A dan kako mi je počeo – probudio me majstor koji nam je doterao ugalj – em što me probudio, em što znam da danas moram da se organizujem da unosim to! I nikako ne razumem kako je moguće da kad god nam doteraju ugalj ili drva, moj tata radi!!! Sve spadne na mene. Ništa, organizujem ja svoju ekipu, koja se rado odazvala na poziv i unesemo mi te tri tone za sat i po. Tako da sam sad poprilično umoran i nisam sposoban da radim maturski, iako sam petak veče rezervisao za to (ostalih dana gotovo i da ne stižem). Tako da ću programiranjem morati sutra ujutru da se bavim.

Kad sam već rešio da odmaram, pomislih: zašto se kao čovek ne bih opustio uz neki film? Još moja sestra uzela 6 filma na jednom DVD-u od drugarice i svi su komedije, baš kao što volim! Divota – okupam se ja fino, večeram, i spremim se da pustim neki film, kad ono – kompis neće da očita disk! Jaoooo….kanta jedna! Nema, počeo je da me prodaje za medalju. Tako da sam rešio da se uspavam piskarajući ovo, i konačno mi je bar nešto uspelo – ne vidim više koliko mi se spava! Ajd odoh…Pozzz!

Vratim se ja danas kući iz škole, upadnem u sobu i imam šta da vidim – nered do besvesti. Gde god pogledam, neuredno, razbacano, hiljadu stvari načičkano…haos! A ja još danas imao 8 časova i samo mi je još trebala obaveza da posredim malo sobu. Tata to završava umesto mene kad ne radi, ali ovog puta ni on nije bio kod kuće. Još ovaj krevet, rasklopljen, tera me da se bacim i odspavam jednu partijicu – ali, ne želim više da gubim vreme spavajući.

Ništa, rekoh sebi, ajde malo da napravimo da sve ovo bude interesantno. Na stočiću je bio i aparat i odmah sam dobio ideju – da uslikam sobu pre i posle sređivanja, pa da uporedim. Super, sviđa mi se ideja. Evo kako je izgledala soba kad sam došao (potpuno realno, nisam ništa menjao pa onda slikao, osim što sam podigao roletne).

Samo da se razumemo! Sebe smatram pedantnom osobom – iako priložena slika govori suprotno, ali zaista nemam naviku, a ni vremena da ujutru, pre škole da nameštam krevet. Tako da je ovaj haos donekle i opravdan, ne?

Ništa, prionem ja na posao: fino sklonim sa stolice sve što je bilo , namestim krevet, prljave stvari odnesem u korpu za pranje, usisam(!) i to je to….Čini mi se da je soba spremna za fotkanje. Evo kako sam je sredio. Goooood job!!! Sada ću malo da očistim i prašinu iz mog kućišta, pošto, kao što sam sinoć pomenuo, cooler zeza. Samo što još nisam nabavio mašinsko ulje, ali probaću bez podmazivanja (za sada). Eh…iako sam namestio krevet i sad me ne mami da dremam, ipak ne mogu da izdržim. Moram makar pola sata da sklopim oči, pa to ti je. Uvek tako kažem. Pola sata ću, a ispadne bar 3x više.

Ovog puta jedan kratki zapis!

Ovo je već postalo ozbiljno. Ceo dan danas kompjuter toliko bruji, da dok sam pored njega, imam utisak da je pitanje sekunde kada će nešto otkazati. Jutros sam malo osluškivao svaku komponentu (jer mi je kućište otvoreno) i kontam da je problem u cooleru iznad procesora. Opet se, naravno, konsultujem sa Vukašinom, koji je pre par dana imao isti problem, ali ga je elegantnto rešio tako što je prvo fino očistio prašinu iz kućišta, a onda mašinskim uljem podmazao cooler. E, to ću isto i ja sutra da uradim! Ili prekosutra – zavisi kad nabavim ulje, s obzirom da ga nemam. Bitno da ne smem da odlažem – Truća je, recimo, imao isti problem – cooler (u njegovom slučaju pri napajanju) je otkazao, a da on to pojma nije imao, pa je za dan-dva svaka komponenta zbog previsoke temperature crkla. To svakako ne želim.

Bitno da sam ja napisao ovo, u slučaju da nešto sjebem, da imam kao uspomenu na dane kada je kompjuter radio xaxa. Zezam se…naravno da neću ništa da zeznem, pa nije mi prvi put da čačkam unutra. (Malo ohrabrenja pred zahvat uvek dobro dođe

Aj poz!

Već nedelju dana nisam zabeležio ništa na svom blogu…:) Ovih dana sam bio okupiran drugim stvarima – pre svega školskim. Ali, kada napravim sada osvrt, ništa nisam završio. Filozofija i dalje ostaje netaknuta, fizika takođe, a o ostali predmeti su valjda okej. Doduše, matematiku sam vežbao! I to ceo vikend. Inače, ovo je prvi put da sednem i provežbam kao čovek gradivo za četvrtu godinu – toliko odbojnosti prema njemu imam u sebi da je to nešto neverovatno.

Od početka 4. godine, pa sve do sada smo radili samo FUNKCIJE!!!! Ako nešto mrzim (pored trigonometrije, koju jelte slabo znam), to su funkcije. Po priordi sam takav da me interesuju stvari koje mi mogu jednog dana biti korisne u životu. U ovim funkcijama nisam pronašao ni 10% korisnih stvari. Naravno, nepotrebne stvari su nužno i dosadne, pa mi je baš veliki problem da kažem sebi: „Sedi Milane, provežbaj čisto za tu ocenu, pa posle zaboravi!“ Ne, do sada to nisam uspevao – zato sam imao 4 za kraj u prvom polugođu, a evo sad u drugom imam dvojku…:) BoLE me BRIGE za TO!!! Ako svemu ovome dodam činjenicu da ja funkcije NEMAM za prijemni, onda mogu samo da iskuliram.

Ali, eto, splet okolnosti, a i neka viša sila, pa sam rešio da sednem i vežbam ovog vikenda. Juče sam ja gledao ono malo, pre rukometne utakmice, a danas smo Icke i ja bukvalno CEO dan radili zajedno. E, sad pazi foru – gradivo smo zapustili, Glavonjićka je toliko preletela preko svega da nama ovo iz sveske pola nije jasno. Iz tog razloga nalazimo neka bezvezna objašnjenja, koja ako su tačna, onda sam ja Don Džonson. Ali opet, to nije to….imamo neke švrljotine na onim papirima, neke pretpostavke, a ni u šta nismo sigurni.

Ništa, ajmo kod Nikolićke na vežbanje, ona sigurno zna. I tako se Icke i ja spremimo, i odemo kod nje danas popodne, a ona devojka stvarno se potrudila, maksimalno nas ispoštovala, i objasnila nam kako stvari otprilike stoje (pošto ni ona nije sigurna za sve). Tako da sada, kada su mi u glavi jedino domeni, asimptote, ekstremne vrednosti, monotonost i grafici, pišem ovo, polusmoren. A šta je najgore od svega!? To što je sve ovo TOLIKO prosto, da sam siguran da ću se jednog dana, kada budem ovo čitao ponovo, smejati. Nemoj da se smeješ! Znam i sam da je ovo toliko prosto, ali moram priznati i GLUPO, DOSADNO, NEPOTREBNO!!! Zato, u znak revolta, ne želim da se pretrgnem od vežbanja. I nisam, znam nešto, ali ne dobro – pa kako prođem, prošao sam. Ali, sa druge strane, glupo bi bilo da polažem matematiku za prijemni, a imam 3 zaključnu hehe…Ali, valjda neće tako da bude….

Ništa toliko o matematici…Ajmo sada koju reč o fizici. Iako sam obećao da ću da odgovaram tu fiziku još pre 2 meseca, i dalje nisam. Da, tu mi niko nije kriv, kreten sam pa to ti je. Ali, mrzi me bre da učim. Ne mogu i ne mogu. Ne volim prirodne nauke iako lično mislim da je fizika jedna od najvažnijih nauka! Dakle, to znam. E sad pazi….Pre neki dan nisam bio u školi, pa mi ovi moji rekoše da je baš tog dana fizičarka rekla da će morati da nam da kontrolni (sa zadacima, treba da provežbamo negde oko 80-ak) i to uskoro. Štaaaa???? Pa da li je ona normalna? Još jednom: četvrta godina, drugo polugođe, gimnazija, društveno-jezički smer, a ona bi da nam da kontrolni iz fizike! Sada, kada ne znamo gde nam je glava od obaveza, a pritom niko više u životu neće imati dodirnih tačaka sa fizikom (makar u daljem obrazovanju), a ona bi da nam da kontrolni. E pa izvinite gospođo, ali ne verujem da će vam to proći.

Šta planiramo? Icke i ja smo danas došli na ideju da predložimo celom odeljenju da odemo na taj kontrolni nespremni i da joj predamo prazne papire – svi do jednog! Poprilično smo ubeđeni da će na to 80% odeljenja pristati (oni jedva čekaju tako neku akciju). Jedino su problematični Sofija (koja na ovo ne bi pristala, pa da joj platiš), Bela (koja se dosta trudi oko škole, mada možda i pristane jer ona voli da se bori za ljudska prava, a u ovom slučaju imamo pravo da u poslednjem polugođu u gimnaziji ne radimo kontrolni iz fizike ), Dina, Mila, Mitrovka (koje su po pprirodi mirne i primerne učenice, i nisam siguran da bi pristale). Videćemo ovih dana kada im budemo izneli predlog, ali nadam se da će ipak nekako proći.

Hehe…eto mene ponovo na netu! Iza mene je prelep vikend u Beogradu sa Nemcem, njegovim roditeljima i njegovom bakom – išli smo na rođendan kod njegove sestre Tamare. Imam toliko toga da pišem jer nam je bukvalno svaki trenutak bio isplaniran. U Beograd smo stigli oko 18.00h, pa smo se odmah uputili kod Marije (Nemčeve rođene sestre) u stan, gde smo planirali i da prespavamo. Marija je toliko cool devojka da ja nemam reči. Zajedno sa cimerkom Sanjom nas je dočekala i pobrinula se da se osećamo kao kod svoje kuće. Mada, meni je Sanja na prvu loptu bila nekako antipatična, međutim kroz kasniji razgovor sa njom sam provalio da je skroz okej. Kod njih smo na brzaka večerali, uz veoma prijatnu atmosferu i puuuuno smeha (posebno od Nemčevog tate Kice). Nakon večere, kontaktirali smo Tamaru, dogovorili se sa njom da se nađemo kod Konja, pa onda idemo u život.

Tako je i bilo…Marija nas je odvela do Konja, gde smo i videli Tamaru, koja je bila pod temperaturom – toliko se plašila da li će sve ispasti kako treba, pa se razbolela. Mislili smo da ćemo iskulirati u Knez Mihajlovoj, međutim, ubrzo je počela kiša pa smo morali negde da se sklonimo. Najbliže mesto je bio Mek, ali je tamo bila tolika gužva da nismo mogli da nađemo ni jedan prazan sto. Ja nisam mogao da verujem da ima sigurno preko 100 stolova i da su svi zauzeti! Ništa, idemo u drugi McDonalds, kod Slavije. Kako je svet mali…na izslasku iz Meka sretnem Milančeta, ako Bog da mog budućeg kolegu na faksu. Odmah sam ga ispitao neke stvari za FON i video da je dečko toliko zadovoljan fakultetom, da sam naprosto jedva čekao da vidim kako izgleda ta zgrada! Tamara i Marija su kao i svi normalni ljudi otišle busom, a Nemac i ja, pametni, pa smo rešili pešice da idemo!!

Mislim, stvarno nije bilo daleko – svega 2 stanice između ta dva Meka, ali kiša je toliko tad počela da pada, da ni „vrhunske kape“ koje smo imali, nisu pomogle. Polumokri smo stigli, ali smo na svu sreću našli jedno prazno mesto i tu seli da se malo utoplimo, kad ja zagledam sto prekoputa nas, kad ono tamo Mića (ne znam kako se zove stvarno, ali to je onaj klinac što glumi Pantićevog srednjeg unuka u Beloj lađi). Kažem Nemcu to, a on se toliko oduševio da smo rešili da mu priđemo! Mada, bio nam i bedak jer je bio sa nekim njegovim društvom, pa taman rešimo da krenemo, pa odustanemo…i tako nekoliko puta! Tamara se pokidala pored nas…mislim da smo joj spustili temperaturu tolikim smehom. I na kraju, skupimo mi hrabrost da ustanemo i priđemo dečku. Popriličali smo sa njim, ali je vidno bio uplašen jer nije znao šta ga je snašlo – mislio sam da je digao sebi cenu zbog popularnosti, a ono u njemu se krije jedna dobrica! Rekao nam je da ono gde snimaju uopšte nisu stanovi/bolnice/itd prave, već da postoje nekoliko studio-a u kojima se nekakvim zidovima napravi tako da zaliči na tu prostoriju. Takođe nam je rekao da je Nenad Jezdić po njemu najbolji lik, a da Šojić nije uopšte opičen kao na seriji, nego da je dosta ozbiljniji…Kad smo se vratili kod Tamare, ona je umirala od smeha – kaže nam: „Je l znate vi da ceo Mek priča o vama!“ Haha…no comment! Ali šta nas briga – možda smo bili smešni, ali smo makar bili pristojni i najnormalnije poprličali sa dečkom.

Nakon toga, otišli smo kod Tamare u stan…i svima, koji su bili u stanu, komično pričali o Mići. Tamarine roditelje sam znao još od ranije, ali smo sada baš dosta pričali i o životu u Beogradu, o studijama…ma..o svemu što me čeka ovde. I tako…kroz dva sata krenuli smo krenuli natrag u Marijin stan…Namestili smo joj neki televizor koji smo poneli iz Zaječara, pa smo oko 02.30h zaspali poprilično umorni….Naravno, uspavali smo se kroz razgovor o Mići. Za sutra smo isplanirali odlazak u Delta City, pre odlaska u restoran na proslavu rođendana.

Drugi dan…ustali smo u 10.00h, na brzaka doručkovali i sa Marijom se uputili ka tom čuvenom Delta City-u. Zaista je čuven! Ja nemam reči koliko je dobar – potpuno drugi svet, što Nemac kaže, unutra miriše na bogatstvo! Imali smo 2.5h, ali je to premalo za toliko veliki shoping centar – ima 3 sprata, na prvom je uglavnom tehnologija, drugi gardaroba, treći hrana i igre (bilijar, internet sale, kuglana, za decu svašta nešto ima)! Čudili smo se što svaki 10. čovek jede sladoled, ali kao što sam i pomenuo – to je drugi svet! Nemac je hteo da kupi nešto od gardarobe – ja sam se interesovao za tehnologiju, pa smo tu bili po malo razdvojeni. DA! U jednoj prodavnici sam konačno video Apple računar, sa instaliranim Macintoshem!!! Nisam mogao da izdržim, pa sam prišao i istraživao ga…Nakon desetak minuta, dolazi radnik i kao: „Izvoli“, ali sam odmah skontao da sam se previše zadržao na računaru iz izloga, pa sam samo rekao „Ništa“ i otišao. Posle sam u prolazu našao još jedan Apple koji je stajao ljudima na raspolaganju…e tu sam još više čačkao, ali ubrzo naiđoše Nemac i Marija, pa sam morao da krenem…Šta da kažem…jeste moćan, jeste lep, ali i drugačiji, i siguran sam da bi mi nakon mesec dana dojadio i da bih se vratio na Win…

Prepun utisaka iz Delta City-a, otišli smo ponovo kod Marije u stan da se tuširamo i spremimo za restoran. Ručak u restoranu je bio zakazan za 17.00h – ali je po malo bio loše organizovan jer smo glavnim jelom posluženi tek u 21.00h!!! Inače, bilo je jako prijatno upoznati se sa novim ljudima – Marijin dečko, takođe studira FON, pa smo imali mnogo zajedničkih tema. Tu je bio i Tamarin dečko, o kome sam znao sve jer sam na MSN-u toliko puta čitao ljubavne lepote / jade Tamarine…:) a sada sam imao priliku i da se uživo upoznam sa njim – sasvim okej i na mestu lik! Pored nas je bila i neka devojka koja je apsolvent na medicinskom faksu, pa sam i sa njom ćaskao – čak sam je terao da mi ispriča nazive svih koščica šake! Bio je tu i neki Nemcev i Shortiev brat, tako da smo se baš fino zezali. Međutim, falila je muzika na koju smo mi navikli da bi provod bio potpun – mislim na neku električnu gitaricu, klavijaturicu, mikrofonče, a umesto toga smo dobili sve akustično. Zbog toga nisam baš najzadovoljniji tim restoranom, ali je makar hrana bila odlična.

U 21.30h smo krenuli u diskoteku….E tamo je bilo preeeelepo! I ja sam se cimao da će biti smor jer je Tamara toliko širili njen strah na sve ostale pored nje, međutim krajnja suprotnost – puno zabave, puno novih likova. Sa svima smo se baš sprijateljili, da smo poslednih 2h svi igrali i ludovali kao da se znamo ceo život. Meni je naročito interesantna bila Olga – sa njom sam proveo dosta vremena, i video sam da je mnogo dobra devojka – mada, kasnije sam čuo da ume da smori, ali meni se nije tako uopšte činilo. Tu je došla i Andjelija iz Zaječara, koju obožavam! Mi smo imali kao neki separe, gde je bila ekipa iz restorana, ali su stalno dolazili ovi iz Beograda i ćaskali sa nama! Tu sam dobio i novo ime – Željko (jer me sve interesuje, samo pitam nešto, pa me tako nazvali). Ali, najdraže mi je bilo što je Tamara, koja bila pod temperaturom, bila vidno oduševljena kada je videla koliko joj je žurka dobra i koliko su joj gosti zadovoljni.

Krenuli smo u 04.00h, oko 04.30h stigli kući … Te večeri smo spavali kod Tamare zajedno sa njenim drugaricama Tatjanom i Monikom, a bio je i Tamarin dečko. Ustvari – Tatjana je otišla kući oko 06.00h. Nemac i Marija su zaspali od umora (alkohola), a meni, Tamari i njenom dečku (Nemanji) se uopšte nije spavalo da smo skoro do 07.00h pričali…E vala ispričasmo se tad za medalju. Jednog trenutka Nemanja kaže..“Čoveče, ala smo se proveli – BRUKA!“ Sad ja se zbunio tu, ali kasnije mi oni rekoše da „bruka“ znači ekstra! Između ostalog smo komentarisali i te razlike u govoru i akcentu kod nas i njih. Mislili smo da odemo i po burek u pekaru (sad ne mogu da se setim kako se zove, a 100 puta smo je pomenuli), ali smo na kraju odustali…Oko 10.00h smo ustali – mada ja kao da nisam ni spavao, jer nije ni bilo mesta, pa smo morali u polusedećem položaju. Tu smo Nemac i ja samo zezali Moniku što je prespavala pola rođendana!

Nedelja je bila predviđena za obilazak FON-a! Svi zajedno smo pošli na fakultet i puno im hvala što su mi pravili društvo…Šta reći – prelep je faks! Milanče je bio u pravu – baš je moderan, sa nekoliko plasma TV-a i nekoliko konektovanih računara u hodniku; video sam i učionice a i dva amfiteatra koja su prelepa (ja zamišljam one drvene klupe u polukrugu kao na serijama, a ono one udobne stolice, sa nekim belim klupama)…:)
Nakon toga smo otišli u Hram Svetog Save, koji je spolja sasvim završen, međutim unutra se radi. Biće veoma lep.
Otišli smo kući, gde su nas Nemčevi roditelji već čekali….i ubrzo krenuli za Zaječar!

P.S. Sigurno da ima mnogo nepovezanih rečenica – premalo sam spavao ovih dana i veooooma sam umoran, pa otud i toliko grešaka. Prepraviću kad se odmorim…:) A sad…spavanjaaaac!

Ehhh…..Stigoh iz škole! Danas nije bio naporan dan jer smo pola časova gubili – naša razredna je bolesna, pa nismo imali filozofiju, informatiku standarno gubimo utorkom, a od ostalih časova je sve bilo laganica. Međutim, iako je ovaj dan bio lepo ispunjen, moram priznati da se nešto loše osećam. Čim sam ustao, a poprilično sam loše spavao, znao sam da ovo neće biti jedan od mojih dana. Uzrok tome je svakako velika glupost koja je juče nastala na sajtu kluba, koji inače održavam. Naime, nakon lošeg izdanja igračica, kako na terenu, a kako i prema navijačima, na sajtu je nastala poplava komentara nezadovoljnih pratioca ovog sporta! Na sve te kritike su se pojedine igračice javile i odgovorile još većim kritikama na račun navijača, a nakon toga bi nastala verovatno katastrofa. Zato sam na vreme zatvorio tu diskusiju, ali bilo bi dobro da se na tome završilo – umesto toga, naređeno nam je da obrišemo sve komentare, što užasno ne volim jer svoj posao obavljam samostalno i na svoju odgovornost! Ma…juče mi se zbog toga sve toliko smučilo da sam hteo peglu da bacim. Došlo mi je u trenutku da se odreknem i tog „glupog“ sajta i svega što ima veze sa tim klubom. Ta debilna situacija mi je narušila i koncentraciju, i ništa nisam naučio od onog što sam planirao (po ko zna koji put, prosto se pitam kuda ovo vodi i kako ću da završim 4. godinu!). Razmišljao sam o svemu tome dok se nisam uspavao, pa sam naravno, morao loše volje i da ustanem.

No, danas u školi druga priča! Saznao sam da idem sa Nemcem za Beograd sad u petak, Bože zdravlja, kod Tamare na rođendan, a možda sa nama ipak pođe i Mare – ako se to ostvari, bilo bi jako lepo, jer neko lud, poput Mareta, je uvek dobrodošao. Inače, rekao sam da smo danas dva časa gubili, pa smo tu pauzu iskoristili da nekom napravimo jedno malo iznenđenjce…:) SToOOOOP! Ništa više od toga neću reći hehehehe….Jer može taj neko ovo sve da pročita, a onda pada u vodu sve.

To be continued….:)